Bulat Okudzhava was truly wonderful poet philosopher. He certainly deserved a better translator poet than I am. But until we find a better translation…

Bulat Shalvovich Okudzhava (also transliterated as Boulat Okudjava/Okoudjava/Okoudzhava, May 9th, 1924 – June 12th, 1997) was a Russian bard, one of the founders of the genre called the “author’s song”. He was the author of about 200 songs, set to his own poetry. His songs are a mixture of Russian poetic and folksong traditions and the French chansonnier style represented by such contemporaries of Okudzhava as Georges Brassens. Though his songs were never overtly political (in contrast to those of some of his fellow “bards”), the freshness and independence of Okudzhava’s artistic voice presented a subtle challenge to Soviet cultural authorities, who were thus hesitant for many years to give official sanction to Okudzhava as a singer-songwriter.

He wrote these verses in 1959:

Булат Окуџава био је истински чудесан песник филозоф. Извесно је заслужио бољег преводиоца песника него што сам ја. Али док не нађемо бољи превод…

Булат Шалвович Окуџава (9. мај 1924 – 12. јун 1997) био је руски бард и један од зачетника жанра познатог као „ауторска песма“. Аутор је око 200 песама компонованих на сопствене стихове. Његове песме представљају спој руске поетске и народне музичке традиције и француског шансоњерског стила, који су заступали савременици попут Жоржа Брасенса. Иако његове песме никада нису биле изразито политичке (за разлику од песама неких других „бардова“), свежина и самосталност Окуџавиног уметничког израза представљали су својеврстан изазов за совјетске културне власти, које су због тога годинама оклевале да му званично признају статус кантаутора.

Ове стихове написао је 1959. године:

Don’t taste this honey
by Bulat Okudzhava

Don’t taste this honey: it’s a spoon of tar.
What you haven’t earned, don’t ask for.
Don’t spit in the well. Don’t be proud.
It’s only a little bit up to the elbow – try to bite.

Morning – for work, love – in the evening,
pensive – in the Autumn, cheerful – in Winter…
The whole world is made up of limitations
so that we don’t go crazy with happiness.

Auto Translated in English

Не кушај тај мед
Булат Окуџава

Не кушај тај мед: у њем су катрани.
Што зарадио ниси – не тражи.
У врело не пљуј. Разметања се мани.
Лакат ти је близу – па пробај полижи.

Јутро – за рад, љубав је – вечерња,
за мисао – јесен, за живахност – зима…
Сав свет саздан је од ограничења,
како од среће не би сишли с ума.

Превео ваш @lighteye

Biography

Bulat Okudzhava was of Georgian origin. He was born in Moscow on May 9, 1924, into a family of communists who had come from Tbilisi, the capital of Georgia, for study and work connected with the Communist Party. The son of a Georgian father and an Armenian mother, Bulat Okudzhava spoke and wrote only in Russian. This was because his mother, who spoke Georgian, Azeri, and, of course, Armenian, had always requested that everyone who came to visit her house “Please, speak the language of Lenin—Russian.” His father, a high Communist Party member from Georgia, was arrested in 1937, during the Great Purges and executed as a German spy on the basis of a false accusation—a fate he shared with many party members. His mother was also arrested and spent eighteen years in the prison camps of the Gulag (1937–1955). Bulat Okudzhava returned to Tbilisi and lived there with relatives.

In 1941, at the age of 17, one year before his scheduled school graduation, he volunteered for the Red Army infantry and from 1942, participated in the Great Patriotic War against Nazi Germany. With the end of the Second World War, after his discharge from the service in 1945, he returned to Tbilisi, where he passed his high school graduation tests and enrolled in Tbilisi State University, graduating in 1950. After graduating, he worked as a teacher—first in a rural school in the village of Shamordino in Kaluga district, and later in the city of Kaluga itself.

In 1956, three years after the death of Stalin, Okudzhava returned to Moscow, where he worked first as an editor in the publishing house Molodaya Gvardiya (Young Guard), and later as the head of the poetry division at the most prominent national literary weekly in the former USSR, Literaturnaya Gazeta (“Literary Gazette”). It was then, in the middle of the 1950s, that he began to compose songs and to perform them, accompanying himself on a Russian guitar—a seven string acoustic guitar favored by the Russian bards.

Soon he was giving concerts. He only employed a few chords and had no formal training in music, but he possessed an exceptional melodic gift, and the intelligent lyrics of his songs blended perfectly with his music and his voice. His songs were praised by his friends, and amateur recordings were made. These unofficial recordings were widely copied and distributed in unofficial channels (refered to as magnitizdat, a neologism formed from the Russian words for “musical tape” and “publish.” It was the musical analog to samizdat, the self-published work of those who could not be officially published in the state printing houses). These tapes spread across the country (and in Poland), where other young people picked up guitars and started singing the songs for themselves. In 1969, he wrote the lyrics for the theme song of the classic Soviet film, White Sun of the Desert. “Your Excellency Lady Luck” (Ваше благородие, госпожа Удача, music: Isaak Schwarz, lyrics: Bulat Okudzhava) became a huge hit.

Though Okudzhava’s songs were not published by any official media organization until the late 1970s, they quickly achieved enormous popularity (especially among the intelligentsia) — mainly in the USSR at first, but soon among Russian-speakers in other countries as well. Vladimir Nabokov, for example, cited his “Sentimental March” in the novel Ada or Ardor.

Okudzhava, however, regarded himself primarily as a poet and claimed that his musical recordings were insignificant. During the 1980s, he also published a great deal of prose (his novel The Show is Over won him the Russian Booker Prize in 1994). By the 1980s, recordings of Okudzhava performing his songs finally began to be officially released in the Soviet Union, and many volumes of his poetry appeared separately. In 1991, he was awarded the USSR State Prize.

Okudzhava died in Paris on June 12, 1997, and is buried in the Vagankovo Cemetery in Moscow. A monument marks the building at 43 Arbat Street, where he lived. His dacha in Peredelkino is open to the public as a museum.

Биографија

Булат Окуџава био је грузијског порекла. Рођен је у Москви 9. маја 1924. године, у породици комуниста који су дошли из Тбилисија, главног града Грузије, ради студија и рада везаног за Комунистичку партију. Иако је имао оца Грузијца и мајку Јерменку, Булат Окуџава је говорио и писао искључиво на руском језику. Разлог томе била је његова мајка, која је говорила грузијски, азербејџански и, наравно, јерменски, али је увек тражила од свих који би дошли у њен дом: „Молим, говорите Лењиновим језиком – руским.“ Његов отац, високи партијски функционер из Грузије, ухапшен је 1937. године током Велике чистке и погубљен као немачки шпијун на основу лажне оптужбе – судбина многих чланова партије. Његова мајка је такође ухапшена и провела је осамнаест година у затворским логорима Гулага (1937–1955). Булат се вратио у Тбилиси и живео с рођацима.

Године 1941, са 17 година – годину дана пре планиране матуре – добровољно се јавио у Црвену армију, а од 1942. учествовао је у Великом отаџбинском рату против нацистичке Немачке. По завршетку Другог светског рата, након отпуста из службе 1945. године, вратио се у Тбилиси, где је положио матуру и уписао је државни универзитет у Тбилисију, на ком је дипломирао 1950. године. Затим је радио као учитељ – прво у сеоској школи у селу Шамордино у Калушком округу, а касније у самом граду Калуги.

Године 1956, три године након Стаљинове смрти, Окуџава се вратио у Москву, где је прво радио као уредник у издавачкој кући Молодая Гвардия (Млада гарда), а касније као шеф одељења за поезију у најистакнутијем националном књижевном недељнику у бившем СССР-у, Литературная газета („Књижевни гласник“). Тада је, средином 1950-их, почео да компонује песме и да их изводи, пратећи се на руској гитари – седможичној акустичној гитари коју су фаворизовали руски бардови.

Убрзо је почео да држи концерте. Користио је само неколико акорда и није имао формално музичко образовање, али је поседовао изузетан мелодијски дар, а интелигентни текстови његових песама савршено су се уклапали са његовом музиком и гласом. Песме су хвалили његови пријатељи, и правили аматерске снимке. Ови незванични снимци су се широко копирали и дистрибуирали незваничним каналима (називаним магнитиздат, неологизам настао од руских речи за „музичку траку“ и „издати“. Био је то музички аналог самиздату, самоиздавачком раду ван државних штампарија). Ове траке су се шириле земљом (и у Пољској), где су други млади узели гитаре и почели да их певају. Године 1969, написао је текст за уводну песму класичног совјетског филма „Бело сунце пустиње“. Песма „Ваше благородство, госпођице Срећо“ (музика: Исак Шварц, текст: Булат Окуџава) постала је велики хит.

Иако песме Булата Окуџаве нису ушле у званичне медије све до касних седамдесетих, брзо су стекле огромну популарност (нарочито међу интелигенцијом) — у почетку углавном у СССР-у, а убрзо и међу рускоговорећим у другим земљама. Владимир Набоков је, на пример, цитирао у роману Ада или страст његов „Сентиментални марш“.

Окуџава је, међутим, себе првенствено сматрао песником и тврдио је да су његови музички снимци од малог значаја. Током осамдесетих година објавио је и значајну количину прозе (његов роман Представа је завршена донео му је руску Букерову награду 1994. године). До осамдесетих година, снимци Окуџаве како изводи своје песме коначно су почели званично да се објављују у Совјетском Савезу, а посебно су штампане и бројне збирке његове поезије. Године 1991. добио је Државну награду СССР-а.

Окуџава је преминуо у Паризу 12. јуна 1997. године и сахрањен је на Вагањковском гробљу у Москви. Споменик обележава зграду у улици Арбат број 43, у којој је живео. Његова дача у Переделкину отворена је за јавност као музеј.

When we return to Okudzhava in one of the upcoming posts, I promise we’ll have a video…

Кад се у неком од наредних текстова будемо вратили Окуџави, обећавам да ћемо имати видео…